Ovaj deo godine ima posebnu „težinu“ za mene lično. Jednim delom, razlog je ta turbulentna 2017. godina. Drugim delom je ono vredno, što me nekako vraća osnovnim vrednostima i ono što me motiviše da idem napred. Te osnovne vrednosti, poneo sam sa kućnog praga. Od svojih roditelja. Od svoje deke i bake. I ponosno ću ih nositi kroz život trudeći se da iste vrednosti utkam svojoj deci, jer znaš… kada vaspitavam njih dvojicu, ne vaspitavam samo svoju decu. Vaspitavam nečije prijatelje. Vaspitavam momka od neke devojke. Vaspitavam nečijeg muža. Vaspitavam oca od neke nove dece koja dolaze. Vaspitavam nečijeg deku…
Apsolutno SVE kreće sa kućnog praga. Verujem da je vaspitanje dece najteži „posao“ na svetu.
Ta, ne tako davna 2017. godina, budi u meni najpre sećanja. Sećanje na, pored svih uspeha, jedan težak period mog života. Ako bih uradio samo kratak presek godine, verovatno bi izgledalo ovako:
- život ti te godine zamaže oči sve nekim lepim stvarima, najbolja do tada godina našeg poslovanja
- dugogodišnji rad bude nagrađen najprestižnijom nagradom za najboljeg mladog menadžera u Srbiji do 35 godina
- tek smo se uselili u naš novi stan i krenuli novu etapu našeg porodičnog života
- … i onda te život vrati u normalu …
- izgubio sam osobu koju sam voleo najviše na svetu – mog deku
- Sergej (sin) je sa trudnom suprugom završio u bolnici sa jakom upalom pluća (sve se dešava u isto vreme dok je i deka u bolnici). Bilo, ne ponovilo se nikada više.
- još gomilu nekih drugih stvari, ne toliko lepih na privatnom planu …
Ono što se sećam je jedan od naših poslednjih razgovora. Kada sam mu javio za nagradu, dok je ležao u bolnici, samo mi je rekao: „Pa znao sam. Ništa manje nisam ni očekivao. Kako se mi ono prezivamo?“. „Pa, Obradović“, odgovorih mu sa osmehom na licu. To nam je bila uzrečica, od malih nogu, kad god neko od nas napravi nešto dobro u životu ili u poslu. Rekoh mu da je vreme da ozdravi i da izađe iz bolnice, jer mora i Sergeja i Aleksu (tada na putu) da nauči da igraju šah, baš kao što je i mene… Na veliku žalost, tu partiju šaha mi je ostao dužan. A i mojoj deci, njegovim praunucima.
Jedan od naših poslednjih razgovora koje smo vodili je bio uglavnom usmeren ka određenim životnim vrednostima. Obećao sam mu da ću sa ponosom kroz život nositi naše prezime i naše ime (da, zvali smo se isto) i da ću sve što sam pričao od kad sam bio klinac uspeti da izguram do kraja, jer osnova koju sam ja dobio za svoj život i poslovni razvoj je građena generacijama unazad, a i nastaviće se, siguran sam. Neizmerno sam zahvalan svojim roditeljima na svemu tome.
Ja ću moje obećanje ispuniti, kao i svako dato do sada. Moj motiv je on, jer znam da me gleda i čuva sa nekog lepšeg mesta. Moj motiv su moji roditelji. Moj motiv su moja deca. Moj motiv je i ONA! Svako mora da pronađe svoj motiv. Onda je sve mnogo lakše u životu. S’ vremena na vreme, uradite retrospektivu samog sebe, da se podsetite da li ste na pravom putu, da li ispunjavate data obećanja i da li kompas života još uvek dobro radi i vodi ka onim pravim istinskim vrednostima! Što bi stari latini rekli: „Nosce te ipsum.“, u prevedenom značenju: „Spoznaj samoga sebe.“
P.S. Obavezno pogledajte klip ispod!
„So you can take care … of what matters in life.“
