Silicon Valley san i ukalupljeni mindset (II deo) - FAW - Find A Way by Nikola Obradović
Silicon Valley san i ukalupljeni mindset (II deo)

Silicon Valley san i ukalupljeni mindset (II deo)

Objavio Nikola
U kategoriji Startapi
15. novembra 2020.
11 minuta čitanja

Jučerašnji deo priče je dosegao do nekoliko hiljada 👀 čitalaca, otvorio je neke konstruktivne 🗣 diskusije, a dobrim delom doprineo i da moja Facebook FAW grupa poraste organski na preko 500 👥 članova.

I DEO ove priče možete pročitati na ovom linku.

Poslovni model kompanije je bio da se postavi dvonedeljni oglas za posao po ceni od $39 USD, a ako ubacite svoju kreditnu karticu i stavite automatsku obnovu oglasa cena je bila $29 USD na svake dve nedelje. Sećam se da je za isti dvonedeljni period objave osnovnog oglasa u to vreme Infostud kod nas naplaćivao oko ~ 100 EUR plus PDV.

Iako je kompanija imala male prihode, nije bila ni približno blizu da pokrije tekuće troškove ni posle 2+ godine razvoja cele platforme i svih investicija. Svi smo osećali kao da stojimo u mestu, da se borimo sa vetrenjačama, a kao što sam i napomenuo neznanje ili nemogućnost prodaje se uvek svaljivala na development tim, koji je uvek morao da napravi „još samo jednu funkcionalnost“ koja će nam doneti nove korisnike.

U jednom momentu, kompanija je ostala skroz bez novca. Zamolili su nas da nastavimo razvoj i da će nam zaostale mesečne nadoknade biti plaćene jer kako su rekli „jako smo blizu“ da napravimo neki pomak (ili nova investicija ili novi klijenti koji su obećavali stotine i hiljade novih oglasa za posao na mesečnom nivou). Da ne grešim dušu, došli su do nekog manjeg novca i isplatili nam sve što su i obećali, ali na žalost kompanija jednostavno nije preživela. Otišla je u insolvenciju. Iz mog ugla, zbog loših odluka koje su donešene od strane co-foundera i ukalupljenosti njihovog mindseta.

Svi su otišli na svoju stranu:

  • ja sam imao svoju kompaniju koja je tek počinjala da raste u tom periodu, a ostao sam bez solidnog prihoda na mesečnom nivou,
  • jedan od trojice co-foundera odlazi u drugu USA kompaniju kao full-time developer, jer „papiri“ su mu zavisili od ovog startapa koji nije preživeo, a pošto je bio u svežem braku i sa predatim papirima morao je da se snađe što pre (jako težak period za njega, ali on je tu Ameriku želeo više od svega i na kraju je i dobio – sada radi u jednoj jako ozbiljnoj firmi),
  • druga dvojica co-foundera su se primirila na određeni period, dok nisu pokrenuli sličnu priču i ideju pod drugim okolnostima (pričaću ispod),
  • članovi tima kojima je bio full-time posao su bili prinuđeni da pronađu novi posao,
  • članovi tima kojima je ovo bio part-time posao su se okrenuli već ustaljenim stvarima,
  • dobili smo i zvanično obaveštenje od advokatske kancelarije da je kompanija insolventna i da je kraj.

Ostao je gorak ukus u ustima kada se proizvod koga razvijaš nekoliko godina se gasi pred tvojim očima, ali ostaju jako korektni odnosi između svih članova tima. Najbitnije u životu je ne zatvarati vrata guzicom.

Kao krajnji rezultat za mene lično, pored materijalnog svega što sam tada zaradio, jeste jako veliko iskustvo na više polja, jer izazove koje smo tada proživeli mogu da se smeste u jednu celu knjigu. Može da se kaže i da je granica između uspeha i neuspeha jako tanka.

Često kažem da smo u dosta situacija na pragu ili da se vinemo u nebesa sa eksponencijalnim rastom ili da padnemo vertikalno. Na žalost, ovo drugo se dogodilo. U nekim od sledećih priča bih mogao da pišem oko toga kakve emotivne turbulencije sam doživljavao lično ja, jer privatni život je dosta vezan sa poslovnim, a kakve ostali članovi tima (od porodičnih problema, do problema sa vizom, emotivnim vezama sa devojkama, razdvojenosti od porodice, i sl.).

Elem, nakon nekog vremena dvojica co-foundera rade pivotiranje, dolaze sa sličnom idejom, ali više ne žele da budu portal za oglašavanje, već u identičnoj niši za lokalne biznise da pomognu poslodavcima i njihovim zaposlenima da rade menadžment i upravljanje smenama i praznih vremenskih rupa u poslovanju tako što će kroz jedinstveni portal raditi menadžment osoblja i komunikaciju sa istima.

Uspevaju da podignu novi kapital od ~ $1,6 miliona USD. Jedan od ključnih faktora kako uspevaju da dođu do toga jeste tako što stavljaju 2 x PhD sa MIT koledža, gde investitore ubeđuju kako imaju pravi tim ljudi koji može ideju da pretvori u delo. Nakon potrošenih recimo $1,2 miliona USD na raznorazne pokušaje i development tim, dolaze kod mene sa ovim rečima: „Nick, we are fucked. We have a board meeting two and a half months from now and we need to deliver what we promised. Our team is not capable to deliver the project. We need your experience and help, and the help of your people. We have a limited budget, but we can give you a share of the company, to you and your people.“

Sećam se da sam ih zezao kako je moguće da me se uvek sete kada istroše budžete na kojekakve doktore nauka, pa čak i sa MIT koledža, a ne sete me se nikada kada imaju tu jednu milku na raspolaganju za razvoj proizvoda, nego uvek moram da vadim kestenje iz vatre. Rekoh im: „When you are without solution, you come to NO Solutions.“ (moja IT agencija koja kasnije postaje Bridgewater Labs)

Bilo kako bilo, godinama plivam u takvim projektima gde vadimo kestenje iz vatre, prihvatam izazov gde u potpunosti nemam NIJEDNOG developera u kompaniji (u to vreme) koji radi na tehnologiji u kojoj je bila napisana aplikacija. Vrlo brzo dolazim do tima sjajnih inženjera preko ličnih kontakata i poznanstava, koji imaju full-time posao i uz jako dobru organizaciju njihov „part-time“posao za mene se sveo da rade vikendima, celu drugu smenu posle redovnog posla. Srećom taj tim ljudi je bio jako uigran (jer radili su u istoj firmi), i ono što mogu da kažem da su ti ljudi bili pravi roboti i jednostavno „ubice“ u svom poslu. Takav komitment, kvalitet i posvećenost retko sam video kada angažujem nekog ko je eksterni konsultant/saradnik. Neverovatni su bili.

Vrlo brzo, njihova brzina, kvalitet, posvećenost dolazi do izražaja i mi kao tim uspevamo da „stavimo u džep“ trenutni tim PhD-eva sa MIT koledža koji ubrzo dobijaju otkaz jer moji ljudi su isporučili za 2-3 meseca više nego što su ovi drugi isporučili za skoro godinu dana. Teško je opisati rečima nešto što se doživi na takav način. A verujem da je teško i za poverovati. Da ne ulazim u to koliko smo mi bili manje plaćeni od tih ljudi tamo.

Nastavili smo dalji razvoj, svi su bili zadovoljni, ali prodaja proizvoda je opet fail-ovala i opet smo došli do situacije da se kompanija približava situaciji da nema novca. Kada nema novca, onda se zavrće slavina svuda, katkad se pije i „krv i živci na slamčicu“ i svi upiru prstom jedni u druge. Core team opet ne zna kako da proda proizvod. Opet je kriva tehnologija.

U poslovanju generalno radim dosta toga na poverenje. Kako neki kažu, zeznut sam za pregovaranje u poslu, ali šta god se dogovorimo ili obećam ispuniću makar i na svoju štetu. „Handshake deal“ je za mene svetinja. Svaki pisani Ugovor dobar advokat može da obori na sudu, pa nekako nikada nisam ni pridavao značaj toj „papirologiji“, do tog momenta. Nauči čovek svašta nešto novo, bez obzira na broj godina iskustva.

Primetio sam da kako se približavao momenat da će nova kompanija da „presuši“ sa finansijama, jedan od co-foundera je krenuo malo da me stiska da mi da veći share u kompaniji a da mu smanjim troškove developmenta. Tražio je od mene Ugovore da vidi koje imam sa konsultantima/eksternim saradnicima, a pošto sam ja sve gradio na poverenju + sve je došlo po ličnoj preporuci, došao je momenat da potpišem neku dokumentaciju sa developerima, gde sam naleteo na totalni zid i barijeru oko toga. Uvideo sam da nešto nije kako treba, odnosno da postoji nešto više, a to je da ću kako stvari stoje vrlo verovatno biti izbačen iz priče, jer verujem da su stekli sliku da sam bio tu samo kao posrednik i zašto bi plaćali nešto više para ako ne moraju.

Vrlo brzo, ja ispadam iz cele priče, ne završava se slavno priča sa glavniim developerom (koji neće da potpiše Ugovore), sa klijentom (koji preuzima tog developera) i meni ostaje gorak ukus u ustima da posle toliko godina neko na kraju dana može da pređe preko svojih reči i obećanja. Pored toga, uspeo sam da do tada obezbedim za developere neke vrste akcija (stock options uz određeni vesting period), kao i za sebe naravno i vodio sam apsolutno transparentno poslovanje sa njima (znali su koliko sam novca dobio od klijenta, šta se dešavalo na projektu i na menadžment i sales strani i sl.).

Bilo kako bilo, povlačim se iz te cele priče, kupujem svoj mir (jer je bilo mnogo stresa tokom tih ~10 meseci, ali odlazim sa velikim iskustvom iz cele priče:

  • reč je reč, ali neki ljudi je jednostavno ne poštuju,
  • pisana reč ima mnogo veću težinu, jer ako dođe do „stani-pani“ situacija, možeš se mnogo više osloniti na istu,
  • bez dobrih Ugovora (NDA, MSA, NSA, NCA), ne ulazim više ni u jedan posao (kako sa klijentom tako ni sa konsultantima),
  • shvatio sam da moji ljudi i moja kompanija donosi mnogo veću vrednost klijentima i često sada formiram cene na osnovu tzv. „value pricing“ modela (o kome ćemo pričati u nekim drugim tekstovima),
  • nekada je bolje i lakše ostaviti neke klijente i ljude iza sebe, shvatiti to kao „learning experience“ i krenuti dalje svojim putem, jer sve se dešava sa nekim razlogom (neki ljudi dođu, odu ili se zadrže u svom životu),
  • treba oprostiti nekim (iz tog ugla) pogrešno donešenim odlukama od strane nekih ljudi jer nikada ne nosimo tuđe cipele da znamo kako je hodati u njima,
  • iako sam bio mnogo ljut i emotivno rastrojen u tom momentu, radio sam na sebi i naučio sam da prihvatim stvari iako nekada život i ljudi nisu fer, ali znaš da si sebe pobedio kada istima poželiš od srca sreću u daljem privatnom i poslovnom životu (kako klijentima, tako i ljudima koji su do skoro bili deo tvog tima).

Sa druge strane, ako se vratim na biznis stranu ove priče, neki startapi jednostavno nisu stvoreni da krenu da zarađuju novac, već da se pumpa njihova valuacija novim i novim rundama investicija. To je i njima bio cilj na kraju krajeva, jer su bili u specifičnoj industriji. Vrlo često se setim razgovora izmedju Russ Hanneman i Ričarda iz Silicon Valley serije (ko nije gledao neka odgleda), gde mu Russ objašnjava kako nikada ne treba da mu kompanija pravi prihod, jer ako bude prihoda ljudi će pitati „koliko“ i nikada neće biti dovoljno. Kako obećavajuća firma više neće obećavati. I ako nema prihoda uvek možeš da kažeš da si u fazi pre prihoda (tzv. pre-revenue). I kako nije važno koliko zarađuješ, nego koliko vrediš.

Epilog ove priče jeste da ubrzo nakon „razvoda“ sa njima i možda nakon 6 meseci, dobio sam zvaničan email od advokata kako moje akcije i u toj novoj firmi ne vrede više ništa i kako je i ta kompanija bankrotirala.

Na kraju dana, uvek nam se putevi ukrste ponovo, hteli to ili ne, prizvali mi sami ili ne. Poprilično sam siguran da će se moji putevi opet ukrstiti sa istim ljudima koje sam poznavao godinama, samo u tom momentu svi smo sa mnogo većim iskustvom i znanjem nego što je to bilo pre.

Do nekih novih priča, budite realni prema svojim biznisima, poslovnim partnerima, saradnicima i klijentima. Poštujte data obećanja, dajte svoj maksimum i menjajte ovaj svet na bolje 😎

I radite ono što hoćete, a ne ono što bi trebalo!

Do sledećeg javljanja, ostanite zdravi! ❤️😷

Photo credits: https://pxhere.com/en/photo/1078818

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *